John C. Moore i Eric Berlow: Mrtve stvari – tajni sastojak našeg prehrambenog lanca

Ovo je TEDEd govor koji su održali John C. Moore and Eric Berlow. Transkript i video u nastavku.

Kada bi vas neko nazvao smećem, vjerovatno biste se uvrijedili, ali s naučne tačke gledišta, oni ne bi puno pogriješili.

Da li ste ikada razmišljali o tome odakle potiče naša hrana? 

Možda ćete reći da potiče od biljaka, životinja, ili čak gljiva, ali o njoj radije ne biste mislili kao o organizmima koji trunu i izmetu kojim se hrane te biljke, životinje i gljive. Zapravo, vi i većina materije u vašem tijelu ste zapravo odvojeni dva ili tri stepena od stvari poput otpada iz bare. Sve vrste u jednom ekosistemu, od stvorenja na koralnom grebenu do riba u jezeru i lavova u savani, direktno ili indirektno zavise od mrtvih stvari.

Većina organske materije u našim tijelima, ako je ispratimo dovoljno daleko, dolazi iz CO2 i vode kroz fotosintezu. Biljke koriste energiju iz sunčeve svjetlosti da pretvore ugljen-dioksid i vodu iz okoline u glukozu i kiseonik. Glukoza se onda pretvara u kompleksnije organske molekule kako bi stvorila lišće, stabljike, korijenje, plodove i ostalo. Energija koja se skladišti u ovim organskim molekulima održava lance ishrane koji su nam poznati.

Vjerovatno ste vidjeli ilustracije poput ove.

Ovi zeleni lanci ishrane u osnovi počinju sa živim biljkama. Ali u pravim zemaljskim ekosistemima, manje od 10% materija iz biljaka se jede dok su one još žive. Šta je sa drugih 90? Pa, samo pogledajte u tlo na jesenjem danu. Žive biljke odbacuju mrtve dijelove tijela: opalo lišće, slomljene grane, čak i podzemno korijenje.

Mnoge biljke su dovoljno srećne da prođu cijeli život a da ih neko ne pojede, na kraju uginu i od njih ostanu ostaci. Svi ovi nepojedeni, nesvareni i mrtvi dijelovi biljke, tih 90% zemaljske biljne materije? To postaje nanos, osnova onoga što zovemo smeđim lancem ishrane, što izgleda kao ovo.

Ono što se dešava sa biljkama, dešava se i sa drugim organizmima u lancima ishrane – neki se jedu dok su živi, ali većina se jede samo kada su mrtvi i truli. Uz sav ovaj lanac ishrane, živa bića odbacuju organsku materiju i izbacuju otpad iz digestivnog trakta prije nego što uginu i njihovi ostaci se raspadnu.

Sva ta smrt zvuči prilično tmurno, zar ne? Ali nije. Sam nanos na kraju konzumiraju mikrobi i drugi lešinari, tako da on zapravo čini osnovu smeđeg lanca ishrane koja izdržava mnoge organizme, uključujući i nas.

Naučnici saznaju da je ovaj nanos neočekivano velik izvor energije, i snabdijeva većinu prirodnih ekosistema. Ali interakcije unutar ekosistema su kompleksnije i od toga. Lanac zapravo predstavlja jedinstvenu putanju toka energije. Unutar bilo kog ekosistema, mnogi od ovih tokova su povezani kako bi sačinili bogatu mrežu interakcija ili mrežu hrane, gdje mrtva materija izdržava tu mrežu tokom cijelog procesa. Mreža hrane koja nastane je tako povezana da je skoro svaka vrsta na ne više od dva stepena od nanosa, čak i mi ljudi.

Vjerovatno ne jedete stvari koje trunu, izmet ili direktan otpad iz bare, ali izvori vaše hrane to vjerovatno rade. Mnoge životinje koje jedemo se ili direktno same hrane nanosom, poput svinjetine, živine, gljiva i ostriga ili somova i drugih članova dna lanca ishrane, ili ih hrane životinjskim nusproduktima.

Tako da, ako mislite da je priroda puna otpada, u pravu ste. Ali smeće za jedan organizam je zlato za drugi, a sve te mrtve stvari koje trunu na kraju pružaju energiju koja održava nas i većinu života na Zemlji, dok prolazi kroz mrežu hrane. Eto nečega za razmišljanje.